Биографија

Рођен је у Зајечару, од оца Радоја, среског начелника, и мајке Стане који су имали још петоро деце, ћерке Катарину, Персиду, Христину и Милицу и сина Јеврема. Радоје се као удовац оженио 1853. Маријом - Мацом (1822—1905), рођеном Рајић, удовицом Пантелејмина - Панте Перишића (1817—1852). Радоје Марковић је умро 1854. године, о деци се старала његова друга жена Марија.[3]

Гимназију је учио у Крагујевцу и у Београду, године 1863, где је започео студије технике, које је касније наставио у Петрограду као стипендиста српске владе.[2] У Београду је почео да се занима за политику и књижевност, а на њега су утицали Вук Караџић, као и идеолог Либералне странке, Владимир Јовановић. Доцније је прешао да студира у Цирих.[2]

У Петрограду је био укључен у рад руских револуционарних кружока[2], који су умногоме били следбеници руског аграрног социјалисте Николаја Чернишевског, услед чега је био приморан да напусти Русију, вративши се у Швајцарску где је почео да проучава научни социјализам. Након што је изнео оштре критике на рачун Јована Ристића и Блазнавца, Марковић је изгубио право на стипендију, те се враћа у Србију, где упознаје новинара Перу Тодоровића, будућег оснивача Народне радикалне странке, као и његову супругу, такође новинарку, Милицу Нинковић.

Као веома млад је почео да се бави публицистиком. Због чланка Српске обмане, објављеног у новосадској Застави изгубио је стипендију, пошто је у овом напису напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без средстава, вратио се у Србију где је почео да издаје лист Раденик, (1871—1872), а потом је 1873. у Крагујевцу издавао лист Јавност.[2]

Светозар Марковић био је први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. Његово главно дело, Србија на истоку, расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. Врло рано је показао интересовање и за књижевне проблеме, образујући се под утицајем Чернишевског, Херцена и Доброљубова.

Марковић је заступао идеју о балканској конфедерацији, као алтернативу националним експанзијама новостворених држава.

У јеку процвата романтизма у српској књижевности, објавио је чланак Певање и мишљење, и потом расправу Реални правац у науци и животу, (1871—1872), којима је покушао да изазове преокрет у српској књижевности. По Марковићу, песници су били криви за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство јасних социјалних и културних перспектива тадашњег српског друштва. Он притом није штедео ни највеће песнике српског романтизма, Лазу Костића и Ђуру Јакшића, док је према Јовану Јовановићу Змају имао више обзира.

Уз критику тадашњег песништва, Марковић је оштро критиковао и ондашњу прозну књижевност, при чему је његов чланак Реални правац у науци и књижевности био широко заснована и утемељена расправа, заснована на научном социјализму, о историјским законитостима у друштву и о друштвеним процесима који су довели до тријумфа научног гледања на те законитости и процесе. По њему ти научни закони и процеси важе и за уметност, па према томе и за поезију. Његови чланци имали су веома велики утицај на даљи ток развоја српске књижевности, а посебно на стваралаштво младе генерације књижевника.